Blog Nebojse Viskovica o AO (na Blicovom sajtu)..........

Forhendom po planeti
Nebojša Višković
11.01.2010 | 01:13

Rođen sam one godine kada je Mik Džeger kažnjen sa 200 funti zbog posedovanja kanabisa. Ne znate? Normalno, ne zna ni on. OK, one godine kada je Etiopija priznala Kinu. Ništa? Razumljivo, to zna samo Wikipedia.
Dobro, one godine kada je rođena Klaudija Šifer. Ni to? Sram vas
bilo...
Tačan odgovor je 1970. Uvod je bio da vam zaokupi pažnju, a ono
što sam, u stvari, hteo da kažem jeste da pripadam mlađim generacijama
koje su po svetu mogle da putuju slobodno, da budu poštovane, a da su
toga potpuno svesne. Otac je još od stjuardskih dana radio u JAT-u
(koji mu JESTE dao sat posle 30 godina službe, a nikad NIJE dao devet
plata u vreme sankcija), a to je značilo redovna putovanja. Ali nisam
se mnogo razlikovao od ogromne većine vršnjaka. Skoro svi su putovali,
samo smo tata, mama i ja to radili malo češće.
Bio sam Srbin, ali smatran Jugoslovenom. Previše mali da bih
uopšte razmišljao o tom konceptu. A i zašto bih? Svuda sam se osećao
sigurno i mirno, iako su nas različito prihvatali. Negde sa
poštovanjem, negde sa divljenjem, a negde kao kraljeve. U Berlinu
taksista nije hteo da naplati vožnju. U Torontu smo dobili gratis
noćenje u hotelu. U Budimpešti su tata i neki poznanik dugo
razgovarali. Mama mi je rekla taj čika želi da prebegne u SFRJ i
raspitivao se da li može da prespava par noći kod nas. Kod svih
putovanja, karte i novac su čuvani kao oči u glavi, ali crveni pasoši
kao zenice u tim očima... Ukapirao sam da smo mi, Jugosloveni, opasne
face...
Pravu težinu te soške osetio sam kad sam u svet poleteo solo.
Nekad sa drugarima, nekad sa klubovima, pa su i pored sve češćeg
isticanja četiri S, svi nestašluci tolerisani sa manje ili više
simpatija. Opet zbog onih šest baklji na prednjoj strani. E, onda je
počeo cirkus... Pošto ni ja, ni bilo ko iz mog okruženja nije pripadao
miljeu ljudi (nađoh milo ime za kriminalce) koji su embargo pretvorili
u sekiru u medu, granica me nije videla dobrih 10-15.000 dana. Osim
jednog izleta u Segedin... Otišao sam tamo da bih, kao, kupio farmerke,
a vratio se sa primarnim ciljem - šest dvolitarskih flaša koka-kole.
Bilo bi plitko kada bih rekao da sam tada shvatio da dišem na bednu
slamčicu, duboko na dnu najcrnje močvare, ali pogodilo me što sam
poželeo da onaj čika iz Budimpešte posle 30 godina baš tog dana dođe na
grozni buvljak u Segedinu, prepozna me i odvede sa sobom... To se nije
desilo, tako da sam još srčanije radio sve ono što i svaki normalan
čovek koji je želeo da se ponovo oseti meštaninom trećeg kamena od
Sunca...
Ulazak u novinarske vode mi je opet odškrinuo vrata sveta, ali
sam se propisno pomučio da ih skroz otvorim. Obilazeći potencijalne
sponzore, u potrazi za novcem u zamenu za reportaže i bedne reklamice,
osećao sam se kao pripadnik najstarijeg zanata na svetu. Nekako se to
kotrljalo, pa sam opet povremeno doživljavao meni omiljeni osećaj
propadanja aviona (jedna od mojih mini-anomalija). Ali, više se nisam
osećao mirno i sigurno. Doživeo sam ignorisanja, šikaniranja, prekorne
i ponekad besne poglede. Uzvraćao sam istom merom, sam i nemoćan. Sve
to zbog onog istog pasoša...
A onda su došli oni, koji su suština ovog teksta. Kao možda ne
glavni, ali zato heroji-glumci koji se pojavljuju pred kraj filma.
Teniseri. Otkud u sred pustinje cvetovi, nikom nije bilo jasno, ali ko
te pita... Brendovi Srbije, umesto leševa i redova za hleb, polako
postaju neka mlada, lepa i nasmešena lica. Svet je u šoku, otkud sad
ovo? Otkad Srbi nemaju brade, fuck? Ona slamka postala je osetno šira i
više nisam osećao mulj pod nogama. Više nisam ganjao sponzore,
televizija mi je davala karte za put i dnevnice. Na aerodromima me više
nisu zadržavali, akreditacije sam dobijao uz najšire osmehe. Shvatih da
sam, u stvari, do tada šaputao srpski. Sad sam se drao dok sam pričao
sa sve brojnijim kolegama zemljacima. Na vrata od kabine sam lepio
nalepnice SRBIJA, strani novinari bi prošli pored i podigli palac na
gore. Na stakla ispred sebe sam kačio trobojke, navijači su se okretali
i smeškali se. Delio sam monografije Beograda, davao intervjue...
Rodžer Federer me je, pre nego što su se kamere uključile, pitao odakle
sam. Odgovorio sam oprezno i ponosno, u isto vreme. A on će: "Good for
you." Čoveče, kakav dobar osećaj...
Čekaj, pročitao sam sad tekst. Ispade hronika jednog vremena
kroz prizmu sportskog novinara sa brdovitog Balkana... A nije mi to bio
cilj, ponelo me. Hteo sam da ukažem na značaj pojave devojčica i dečaka
koji tako dobro mlataraju reketom, a prezimena im se završavaju na ić.
Napisali su, bez ičije pomoći, scenario koji je njima, ali i meni, i
još mnogima, smestio veliki keeez na lice. Doneo konkretno dobro. Čak i
onima koji to još uvek ne osećaju. Posle prvog velikog pehara više
ljudi je uzelo mapu sveta da vidi gde je ta Srbija, nego posle 5.
oktobra. Posle drugog, guglovanje "Srbija" skoro je oborilo sajt. Posle
trećeg, turističke agencije uradile su nezamislivo - uvrstile su Srbiju
u ponudu... Jedan dobar forhend vredi više od milion demagoških reči.
Bukvalno.
Političari ukinuli vize? Pa jesu, stavili su potpise, ali su umesto olovki držali rekete...

15418 od Melburna
Nebojša Višković
17.01.2010 | 09:00

Pošto u svakom blogu otkrijem neku sopstvenu nenormalnost (mada preferiram termin osobenost), u ovom ću da je ispucam odmah na startu.. Volim kišu! Ma, obožavam je... I to ne samo kad spavam u toplom krevetu ili
se vozikam uz Morcheeb-u, uvek! Čim se probudim, a napolju potop, meni
lepo... Svuda namrgođena lica, svako svakog mrzi, naročito mene oni
koji znaju za moju ljubav prema kapima sa neba, a mene možeš da mažeš
na hleb.. O olujama i snegu da ne pričam..
To znači da, logično, nisam ljubitelj visokih temperatura.
Nekad plus 30 celzijusa nije bio problem, ali sa pojavom plus 30
(prilagođeno tekstu, u stvarnosti 15) kilograma bogami jeste. I zato mi
ne pada teško što od svih Grand Slam turnira nisam izveštavao jedino sa
Australian Opena. Melburn u januaru? Pre neku noć izmereno 34 stepeni,
najtoplija u poslednjih 108 godina. Danju ode na 43!? Za moje standarde
– mučenje ravno Gulagu u istom mesecu, radije 15418 km levo od njih...
Dakle, to je moj personalni minus ovom superturniru, čujem da su se
Australijanci jako potresli zbog toga.
Najveći razlog zbog kog bih želeo da odande radim turnir je
– bioritam. To što bih noću spavao kao čovek. Ovako, godinama unazad
prinuđen sam da oko beogradske ponoći pripremam sebi ubicu od kafe, i
tempiram da li u studiju da se pojavim u 3, 4 ili 5 sati ujutru...
Dobro, voziti se gradskim ulicama u to doba jeste često spektakl, ali
samo onda kad sam u stanju da vozim otvorenih očiju. I naravno, toliko
puta se umešao gospodin Marfi. Kiša u Melburnu pada jedino baš kad ja
prenosim meč. A ne bih sad da pričam kakvu zabavu nudi RTS-ov studio u
Košutnjaku u gluvo doba noći, ispalo bi da je zlonamerno..
U svakom slučaju, prvi put posle dosta vremena mečeve iz zemlje
kengura posmatraću kad budem želeo, i ako budem želeo. Dobar osećaj,
moram priznati. Ali, zahvaljujući dobrim ljudima iz Blic onlajna koji
su obećali honorar, neću biti oslobođen obaveza. Svaki dan ćemo Vi
(veliko hvala na komentarima prethodnih tekstova) i ja (kad god
stignem, dvoumim se da li kažem majke mi ili časna pionirska), ćaskati
o dešavanjima tamo. O tome ko je koga i tako to...
Za početak, dajem sebi za pravo da organizujem nagradnu igru.
’Ajmo da pogađamo ko koga pobeđuje u finalu muškog i ženskog singla.
Pobednik, ili onaj ko bude najbliži, dobija planetarnu slavu. I, ako ga
uopšte bude zanimalo, jedan dan na Sportklubu, da demistifikuje sebi
pojam sportska televizija (btw, daleko najgledanija).
Kad ovo budem rekao direktoru Sportkluba, zapamtiću i
prepričati vam njegovu reakciju (možda i kvarno snimim mobilnim).
Predlažem da pogađamo do početka drugog kola, dakle do ponoći između
utorka i srede.
I, ako nije problem, bez mene. Pod jedan, u poslednje vreme nijedan moj
tiket ne zaobiđe kantu za đubre, a pod dva, biću opet optužen za
nepatriotizam i defetizam...
Ali baš me briga, bar ću konačno moći da navijam.

Ko kaže da u Melburnu nema kiše?!
Nebojša Višković
18.01.2010 | 14:31

Eto ti sad.. Taman što sam kukao o melburnškim vrućinama, tamo pravi
pravcati – London. Tek nešto preko 15 stepeni, kiša, vetar... Na
Vimbldonu ne bi bili previše razočarani takvim vremenskim prilikama,
ali u Melburnu se ovako nešto skoro ne pamti. Psssssst.. Nemojte da im
kažete da sam im izdodlovao kišu...
A, kad su stavljali krovove na najveće stadione, skoro svi su se
smejali. Najviše Englezi. Kao, šta će vama krovovi kad vam kiša padne
jednom u deset godina. Džabe bacate pare...Ne nosi bez razloga ceo
kontinent ime po jednoj državi...
Tako da, iako je kiša iskasapila program, mečevi na dva najveća
stadiona odigrana su kako je i bilo predviđeno, samo što su stadioni, u
stvari, bili dvorane.
Muški favoriti su se poigravali. Nadala je, doduše, malo u prvom
setu namučio Lučak, ali čim je taj-brejk izgubio sa nulom, domaći
teniser se izduvao kao balon. Mari je Andersonu ukupno prepustio četiri
gema (kakvo četvrtfinale, ako ne bude iznenađenja, Nadal – Mari...).
Rodik je lagano prešao preko nekad najboljeg juniora sveta De Bakera, a
Del Potro ipak morao da odigra četiri seta protiv svojevremeno sigurno
najbržeg igrača sveta, Majkla Rasela. Najbolji i najduži meč odigrali
su Karlović i Štepanek, posle kog se radovao Ivo i tako bar malo
osvetio za onaj čuveni poraz u Dejvis Kupu, kada je odservirao svetski
rekord – 78 asova. Noćas ih je imao 34, dakle – nije bitno koliko asova
praviš, nego kada... Nelaskavu titulu baksuz dana dobija jedini srpski
predstavnik prvog dana, Viktor Troicki. Nije izgubio, naravno, ali nije
ni pobedio. Kad te kiša otera u hotel, a nedostaje ti dva poena da
završiš meč, onda jesi maler. Viktor će zato sutra pola dana posvetiti
nečemu što će trajati možda pola minuta. I mora da bude jako oprezan,
jer će iskusni Lapenti umeti da iskoristi svaku neozbiljnost i produži
dramu.
I dame su odigrale po planu. Belgijanke rutinski. Ruskinje
rutinski. Enan nije nosilac, Klajsters tek 15-a, ali protiv koga one
mogu da budu autsajderke? Kuznjecova, Safina u dva seta. Šarapova?
Možda, ali možda, jeste lepša od Kirilenko, ali bolja teniserka ne. Bar
ne u ovom momentu. Od reklama i sponzora zarađuje mnogo više od
prebacivanja lopte preko mreže, to je ono što tenis i dalje čini
sekundarnom stvari u njenom životu. Što se tiče Jelene Dokić,
prošlogodišnji vaskrs na ovom istom mestu bilo je samo iznenađenje,
ništa više od toga... Klejbanova je objasnila zašto.
Sutra, uh sutra... Curi voda na usta... Osim Troickog, još
četvoro Srba na terenu. Full pakovanje. Ana Ivanović prva igra protiv
Amerikanke Peri. Jelena Janković neće moći da navija za nju, jer posle
Aninog ex-dečka Verdaska igra na Hajsens Areni, meč koji je juče
odložen. Protivnica Rumunka Nikulesku. Novak Đoković nastupa na istom
stadionu, poslednji meč dana, verovatno kasno poslepodne po našem
vremenu. Rival Himeno – Traver iz Španije. Janko Tipsarević igra protiv
17-godišnjaka, Amerikanca Harisona koji je dobio vajld kard. Prognoza?
Pet od pet, poseban oprez Jeleni. Plus, igraće Federer, Davidenko,
Hjuit, sestre Vilijams... Noćas neću da dodlujem...
E, da. Malopre sam se čuo sa Tipsarevićem, sve vas pozdravlja i poziva da ’’overite’’ njegovu novu web stranicu – www.jtipsarevic.com.

Odličan, pet!
Nebojša Višković
19.01.2010 | 16:08

Profesor je otvorio dnevnik i počeo da proziva. Prvo ime Ane Ivanović. Ana je bila malo nervozna na početku, ne voli kad odgovara prva. Ipak, nervoza
nije uticala na znanje i Ana se sa osmehom vratila u klupu. Onda je
pred tablu izašao Viktor Troicki. On je morao samo da završi
odgovaranje lekcije od prethodnog dana, trajalo je za to bukvalno
nekoliko desetina sekundi. I on je zadovoljan ocenom. Sad opet
devojčica – Jelena Janković. Iako je na početku delovalo da nije ni
pipnula gradivo, brzo se pribrala, naučila je odlično. Takva je JJ...
Sledeće ime – Janko Tipsarević. Njegovo štivo je vrlo nepoznato, ali to
mu nije smetalo da tečno odgovori na sva pitanja. Smeška se i on. I, na
kraju, Novak Đoković. On je, realno, imao najtežu lekciju, ali se dobro
spremio. Za razliku od neozbiljnosti koju je pokazivao pre škole...
Dakle, čista petica. Jeste, očekivali smo to, ali i ja sam očekivao da
ću jutros Brankov most preći za pet minuta, a trebalo mi je 35...
A sad ću, iz školskih, da se vratim u meni mnogo milije vode –
novinarske... Dakle, Ana je na ovom kontinentu uvek bila popularna, ali
sada naročito, otkad je Australijanci smatraju snajom. Pobeda u dva
seta protiv Amerikanke Peri nije ostavila bez daha, ali nije ni usadila
zebnju u srce. Pod utiskom 2009-e, to je sasvim prihvatljivo za početak
ovakvog turnira. Jelena je protiv Monike Nikulesku odigrala klasičan
meč. Izgubila je prva dva gema, a onda od sledećih 14 dobila 12. I ona
kreće posle slabe prethodne sezone, dakle – ohrabrujuć start. Troicki
je, eto, morao da čeka ceo dan da bio odigrao par poena. Odigrao ih je
dobro, i tako u meču koji je trajao dva dana izbacio Nikolasa
Lapentija. Tipsarevićev rival je bio enigma, čak i za njega. Momak koji
ima 17 godina, Rajan Harison, možda jeste budućnost tenisa, ali
trenutno je zelen za Janka. U svakom setu je pružao jači i jači otpor,
ipak nedovoljno da osvoji bar jedan. Daniel Himeno – Traver je više ime
za špice Almodovarovih filmova, ali tenis ne igra loše, uopšte.
Ozbiljno je zapretio Đokoviću na startu, što je možda bila i greška...
Novak je odmah ubacio u višu brzinu i u tri seta umarširao u drugu
rundu. Srbija – Svet (2X SAD, Rumunija, Ekvador, Španija) 5:0, set
razlika 13:1. Idemo dalje...
I danas bez krupnih iznenađenja. Federer je prošao, ne bez
problema, Andreeva, ali setite se kako ga je Rus namučio pre par godina
u Njujorku. Davidenko melje, dao je četiri gema jednom Nemcu, u čijem
je interesu da ne pominjem ime... Conga brzo preko Stakovskog, Verdasko
posle duga četiri seta izbacio Bola. Hjuit rutinski, baš kao i Monfis,
Bagdatis, Vavrinka, Berdih i Blejk. Ostali smo bez dvojice bivših
najboljih igrača sveta. Karlos Moja je izgubio od Marčenka, a Huan
Karlos Ferero, iako je vodio sa 2:0, od Dodiga. Španci su to možda
očekivali, ali ne i poraz Tomija Robreda od Kolumbijca Hiralda. Ipak,
obradovao ih je Granoljers, koji se pobrinuo za najveće iznenađenje.
Njegova žrtva – Robin Soderling. Sećate li se "Makarene"? Mislim da je
Soderling upravo to – hit za jedno leto... Moram i da nostalgično
pomenem duel dva, možda najlepša, jednoručna bekhenda sveta – Južnog i
Gaskea. Dobio je Rus, ali tenisu su potrebni njihovi dueli u mnogo
kasnijim fazama turnira, ne u prvom kolu...
Dame... Sestrice Vilijams očekivano nemilosrdne. Ursula
Radvanska je Sereni uzela tri, a Šafarova Venus četiri gema. Prošle su
Ursulina sestra Agnješka, Bartoli, Petrova, Stosur... Ispale Razano i
Cibulkova... Sve u svemu, posle kompletiranog prvog kola možemo
konstatovati da žene, što se kosi sa logikom, nisu bile raspoložene za
iznenađenja. Najkrupnije ime koje pakuje kofere – Marija Šarapova...
Derbi trećeg dana je meč Enan – Dementijeva. Kakav maler za
Ruskinju, da u drugom kolu naleti na, po mnogima, najvećeg favorita...
Na terenu će biti i Klajsters, Safina, Kuznjecova, Nadal, Mari, Del
Potro, Rodik. Ipak, našu pažnju usmerićemo najviše na Jelenu i Viktora.
Jankovićeva igra protiv Britanke Kejti O’ Brajen, koju najpre znam po
tome što je trenira otac bivše devojke Endika Marija (ne hvalim se baš
time). JJ će, posle mnogo vremena na nekom Grand Slam turniru, odigrati
meč na malom stadionu, terenu broj dva. Tako je to kad padne rejting...
Troicki za rivala ima Nemca Florijana Majera, koji je u prvom kolu
potpuno preokrenuo protiv zemljaka Pečnera. Ako dobije, smeška mu se
Del Potro...
Oba meča ujutru po našem vremenu. Kreće i dubl, Nestor i
Zimonjić igraju protiv domaćih tenisera. Samo neka nastave gde su stali
u Sidneju... Biće opet odlikaša.

JJ in, VT out
Nebojša Višković
20.01.2010 | 14:53

Počele su slabije ocene, više nismo odlikaši. Jelena in, Viktor out... Potpuno
zadovoljstvo presečeno na pola. Ali tenis je večeras zablistao u
Melburnu. Neki mečevi malo su pojasnili fenomen konstantnog rasta
popularnosti ovog sporta, iako se pravila vekovima ne menjaju...
JJ je i drugoj rivalki prepustila četiri gema, s tim što ih
je noćas slabašnoj Britanki O’ Brajen ravnomerno raspodelila po
setovima, ne dopuštajući joj tako ni gram nade. Međutim, ovaj duel
nikako nije mogao da pruži uvid u pravu formu Jankovićeve. Kroz ceo meč
je prošla u drugoj, eventualno par puta ubacivši u treću brzinu, jer za
jači gas nije bilo potrebe. To je, u svakom slučaju, dobro. Pre svega,
ne gubi više energije na terenu nego što je potrebno, a i ona sama
ostaje enigma za sledeće protivnice.
Troicki je odlično počeo meč protiv Majera, ali onda
upoznao Lapentijev osećaj iz prošlog meča, jer je Nemac preokrenuo.
Očekivao sam tešku Viktorovu pobedu. Njegova karijera je u fazi kada
retko gubi mečeve od realno slabijih od sebe, a isto tako retko pobedi
boljeg. Majer svakako spada u prvu kategoriju. I dalje je Viktorov
daleko najbolji meč na ovom turniru onaj od pre dve godine, kada je,
posle kvalifikacija, u prvom kolu pošteno namučio Nadala.
Da ipak bude 2:1 za nas, pobrinuli su se Zimonjić i Nestor.
Nije bilo naivno protiv lokalnih momaka Grota i Kublera, pogotovo u
prvom setu, ali piše se prva pobeda. Tipsarevićev poraz u dublu sa Luom
nije dovoljan za izjednačenje...
Dosta dobrih mečeva noćas, ali dva se izdvajaju. U derbiju druge
runde Enan je pobedila Dementijevu, ali tek posle lavovske borbe. To je
cela planeta, ruku na srce, i očekivala. Da je meč ušao u treći set,
bio bi jedan od najdužih u istoriji tenisa u konkurenciji dama. Ovom
pobedom Enan je potvrdila da je među favoritima. Preuzela je mesto
nosioca, i sada jasno vidi četvrtfinale. E, a tamo – stara drugarica,
Klajsters. Kim je lagano dobila Tanasugarn i već se polako oštri na
zemljakinju...
Džejms Blejk... Mogao bih danima da gledam njegove mečeve.
Kako momak doživljava tenis, shvatanje i stil igre, to je ono što
nedostaje ovom sportu. Više Blejkova. Dugačkom nizu njegovih sjajnih i
spektakularnih mečeva priključen je i noćašnji protiv Del Potra. Iako
autsajder, jer je ušao u četvrtu deceniju života i pao na 45. mesto na
listi, priredio je Argentincu pravi mali pakao. Samo suvi, nesporni
kvalitet Del Potra prevagao je na stranu osvajača US Opena, i to posle
10:8 u petom setu.
Australija je poznata po iznenađenjima, ali i noćas je
bukmejkere bolela glava. Favoriti po planu (mala ograda - u trenutku
dok pišem ovo, Tomić opasno muči Čilića). Nadal, Mari i Rodik,
Kuznjecova, Safina i Voznjacki. Svi rutinski u treće kolo. Baš kao i
Monfis i Gonzales, Zvonareva i Viktorija Azarenka. Dalje je prošla i
dželat Marije Šarapove, imenjakinja Kirilineko. Nadam se da će sledeća
noć biti mirna, jer su naši uglavnom favoriti...
Organizatori retko vode računa o broudkasterima nekih
zemalja, pa su za prve mečeve dana, Na Rod Lejver i Margaret Kort
areni, postavili srpske predstavnike. Na najvećem stadionu Đoković
protiv Kjudinelija. Švajcarac ume da bljesne. Motivišu ga pune tribine
i ima odličan servis. Novače, pun oprez... U isto vreme, duel između
Ane Ivanović i Žizele Dulko gledaće i oni koji ne vole tenis. Razlog se
može naći sa OBE strane mreže... Mislim da Ani odgovara stil igre
Argentinke, uz malo sigurnije izdanje od onog iz prve runde drame ne bi
smelo da bude. Ali drama se očekuje u meču Tipsarević – Has. Ne samo
drama, nego i triler i horor, kao kad su se zagrevali za duel na
Vimbldonu 2005. Has je tada prilikom uvežbavanja servisa stao na loptu
i izvrnuo zglob. Noga se toliko nadula da mi nije bilo jasno kako je
uopšte uspeo da je ugura u patiku, a kamoli kako je odigrao set i po,
pre nego što je konačno predao. Janko je odlično trenirao pred put, uh
kako ovde miriše na pet setova...
Noćas i dublovi. Troicki u paru baš sa Novakovim
protivnikom u singlu, Kjudinelijem (trenira ih isti čovek, Jan De Vit).
Vemić se ’’uortačio’’ sa Karlovićem, što je izuzetno zanimljiva
kombinacija. Jelenina partnerka je Šenaj Peri, koju je Ana izbacila u
prvom kolu.
I još jedna stvar. Ja trenutno gledam kroz prozor kako pada sneg. To
znači da nisam u Melburnu, kako mnogi od vas pretpostavljaju, i zato ne
mogu da prenosim šta se dešava iza zavese. Neki drugi put, kad budem
bio na licu mesta, biće pikanterija, obećavam...

2 u 64, nekad smo čeznuli za tim…
Nebojša Višković
21.01.2010 | 13:25

Hm…Znate li koji je ‘’najpipaviji’’ trenutak za sportske novinare? Onda
kada treba pričati o porazima nacionalnih ljubimaca. Tako je za
mikrofonom, tako je i sad iznad lap – topa. Sad je kudikamo lakše, jer
mogu da sednem i polako, natenane, pronaći reči. I opet je nezgodno. Ze
neke ću biti preoštar, za većinu preblag. Svi oni su ‘’moja deca’’,
čije slike držim u glavi od kad su bili 12-godišnjaci…
Nemam pravo da utičem ni na čije mišljenje, ali vas molim da se,
pre nego što krene cunami kritika, setite koliko smo igrača na ovom
turniru imali pre 5 – 6 godina. Sreća je kad imaš zašto da budeš
razmažen…
Uostalom, nisu noćas bili samo porazi. Idemo onda od onog lepog,
Novakove pobede. Pribojavao sam se malo Kjudinelija, jer ponekad
Švajcarac ume da ‘’poludi’’. Retko, ali ume. Ima nešto u sebi. Posle
prvog seta pribojavanje prerasta u zebnju. Srećom, nismo predugo čekali
na Novakovo ‘’lansiranje’’. Zato na Grand Slamovima favoriti ređe gube.
Dozvoljeno im je da izgube prvi set i opet, skoro rutinski, trijumfuju.
Đoković noćas jeste imao kasno paljenje, ali, po meni, to nije nikakav
znak za uzbunu. Igrači poput njega mogu sebi da dozvole taj luksuz. Da
doziraju sopstvenu igru u zavisnosti od raspoloženja rivala, i da
dodaju gas kako bi bezbedno završili priču. Dobro deluje Novak. Može
biti radosti…
Svaki naredni set je trajao minut manje, i u svakom je igrala za
nijansu slabije. Dovoljno da Ana izgubi poslednji poen protiv Žizele.
Dve lepe devojke nisu igrale lep tenis. Mnogo grešaka, nervoze,
preokreta. Dulko je igrala sa 50 % mogućnosti, Ivanović sa 20. Ne može
se reći čak ni da Ana nije imala sreće prilikom žreba. Argentinka šalje
snažne i ravne udarce prema protivnici, baš kako Ani odgovara. Ali
Srpkinja nema sigurnost, ritam, servis… Ona je tip igrača koji je
nepobediv kada poseduje te elemente. Kada ih nema – i paceri mogu da se
oslade. A Dulko svakako nije pacer. Razočaravajuće pakovanje kofera
čeka Anu, ali ohrabrujući detalji u njenoj igri mogli su da se pronađu.
Jeste, pod lupom, ali definitivno ima neke iskre. Iskrice. I, zaista ne
volim da kukam na sudije, kako su oni sve zakuvali itd. Ali, ona linija
u trećem setu, ljudi… Strašno!
Janko, o, Janko… Njegovi mečevi su kao sadržaj i naslovi
Finčerovih filmova – Fajtklab, Igra, Soba panike… Grickaš nokte,
nerviraš se, psuješ i dobre i loše momke. I moliš se za hepiend. Ali
noćas ga nije bilo. Ali ko može da zameri sportisti koji ostavi srce na
terenu? A na Margaret Kort areni i dalje skupljaju Jankovo. Has je
veliki igrač, nekad drugi na svetu, stari lisac, bio je bolji za dlaku.
Svaka čast, Nemac (koji je po temperamentu daleko pre Balkanac), ali
bravo i za Janka. Njihov meč je bio najlepša reklama za tenis. A, za
Tipsu ne brinite. Ovo će biti njegova najuspešnija godina. Garant.
Troicki više nema razloga da boravi u Melburnu. Izgubio je i u
dublu. Ali zato Dušan Vemić, sa Karlovićem, ide dalje preko devetih
nosilaca. Rekoh, tandem koji obećava. Jedini srpski predstavnik u dve
konkurencije je Jelena. Ona i Amerikanka Peri su se prošetale u drugo
kolo.
O ostatku sveta neću široko. Biće vremena za to, jer se srpska
kolonija propisno osula. Kratak brifing: Federer, pred očima britanskog
princa Vilijama, brzo je potukao Haneskua. Bagdatis je napravio veliki
preokret, posle gubitka prva dva seta dobio Davida Ferera. Ubedljive
pobede Davidenka, Conge, Verdaska, Hjuita. Sestre Vilijams rutinski
dalje. U istom maniru Voznjacki, Radvanska, Azarenka. Hej, jel’ ovo AO?
Pa gde su senzacije???
Noćas počinje treće kolo. Ostaje suvi kvalitet, 64 zvezde.
Mečevi koji garantuju još jednu besanu noć. Prvi meč dana na Hajsens
areni, po lokalnom vremenu u 11h (naše 01h), igraju Janković i Alona
Bondarenko. Ukrajinki se sigurno digla duga plava kosa na glavi kad je
videla žreb. O, ne, opet JJ. Devet puta su igrale, devet puta je gubila
od Jelene. Neću sad da prizivam, da ispaljujem one šablone tipa
‘tradicija je tu da se ruši’, ali uvek se u sličnim prilikama setim
komentara jednog tenisera (zaboravio sam ime, pomozite), kad je iz 17.
pokušaja savladao Viljasa: ‘’Niko mene ne može pobediti 17 puta
zaredom!’’. Jelena, bez potcenjivanja i četvrtfinale neće pobeći.
Na terenima još Rafa, Delpo, Endi X 2, Žastin, Kim… Mljac…

Zajedno u dobru i zlu
Nebojša Višković
22.01.2010 | 15:30

Verovatno ste primetili podudarnost uspona i pada... Bilo je slučajeva da su na grand slamovima svi naši igrači prolazili u treće kolo. Da imamo troje
u polufinalu, ako računamo dubl i više. Vukli su jedan drugog, kao da
su imali u okviru turnira svoje, mini – srpsko takmičenje ko će dalje.
Sad je drugačije. Kao da su svi fasovali neki virus od kog se ispada
rano. Osim Novaka, ruku na srce, za njega se znalo da je imun (sad ako
izgubi neće me oprati ni Dunav ni Sava nisve reke ovog sveta jer,
naravno, izbaksuzirao sam).
Kad je nastalo srpsko tenisko čudo, svi su se pitali – KAKO?
Kako u tim uslovima? Kako bez pomoći države i saveza? U redu da je u
pitanju jedno, ali kako je tako mala zemlja izbacila nekoliko
dijamanata? U isto vreme? U prvom pasusu je objašnjen jedan od razloga.
Motiv da se bude najbolji i u svojoj kući. Motiv praćen bez, ili sa
određenom dozom uzavrelih emocija prema konkurentima. Što je,
verovatno, i doprinelo da budu toliko uspešni.
Naravno, ne kažem da je Jelena noćas izgubila jer se to pre
nje desilo Viktoru, Janku i Ani, ali interesantno je koliko su često,
recimo Jelena i Ana, "pratile" na turnirima jedna drugu. Jankovićeva je
poražena od devojke protiv koje je do tada imala 9:0. Delovalo je da je
bila uljuljkana u sigurnosti koju neguje ta činjenica, a Alona je to
znala da kazni. Ukrajinka je odigrala fenomenalno. Stekla je mnogo
simpatija na taj način, a JJ propušta još jednu priliku da konačno
osvoji jedan GS... Jesam nepopravljivi optimista po prirodi, ali nešto
mi govori da osećaj da će se to ipak jednom desiti, nema veze sa tim...
Kasnije, pred kraj turnira, napravićemo suma sumarum rezultata naših.
Ode mama Kim. ’Ajde što je izgubila, ali kako?! Petrova ume
da ’’poludi’’, njena pobeda jeste iznenađenje, ne i senzacija, ali
Belgijanki je dala samo jedan gem... Potvrda koliko je ženski tenis
izjednačen. I Žastin umalo da odjavi hotel. Protiv duplo teže
Klejbanove (prema WTA sajtu 57 kg vs. 72 kg. – kakva laž), teško u tri
seta. Biće jako zanimljivo u duelu sa pomilovanom, dokazano
nedopingovanom Vikmajer... Maratova sestra Dinara melje, ali Britanki
Baltači je treće kolo GS turnira iovako vrh sveta. Kirilenko, koja je
posle izbacivanja imenjakinje Šarapove stekla mnogo navijača, nastavlja
da ruši. Upravo Dinara i Marija ukrštaju koplja u osmini finala.
Nadal, Del Potro i Rodik izgubili su po set noćas. Od njih,
najranjivije mi deluje Delpo. Sa ovom igrom, pehar je udaljen koliko i
njegov Tandil od Melburna. Rafa i Endi su imali nezgodne protivnike,
3:1 protiv Kolšrajbera i Lopeza je potpuno pristojan rezultat. Ali
drugi Endi, Škotlanđanin, deluje moćno. Videćemo Marija sad protiv
Iznera, koji je izbacivanjem Monfisa srpskom selektoru Obradoviću
poslao alarm pred dolazak u Arenu.
Zimonjić i Nestor odlični. Kao da nisu ni odlazili iz
Sidneja koji su osvojili... Imaju odličan žreb, uskoro će dobiti i u
ovom blogu veći prostor, iako su ga i ranije zaslužili. Neće se
ljutiti. Ziki je sjajan momak, a Dani od srpskih reči samo... Znate
već...
Dakle, kako su govorili doajeni, spala knjiga na jedno slovo... Moglo
bi da bude A.. Novak ima isto dobar žreb, noćas mu je protivnik
Istomin. Nisu igrali u septembru, jer je Đoković apstinirao iz Devis
Kup tima, ali je Uzbekistanac tada pokazao zube Tipsareviću. Izuzetno
je talentovan, da sa 16 nije imao težu saobraćajku, bio bi mnogo
uspešniji. Meč počinje, grubo, oko 5h ujutru po našem vremenu.Na šestici će se igrati dublovi. Jelena i Peri će posle
poraza u singlu, pokušati da se uteše tako što će pobediti Kineskinju
Jan i Amerikanku Matek – Sends, koja je poznata po najekstravagantnijoj
garderobi u ženskom tenisu. Kakve sestre Vilijams... Betani kad igra
treba da stoji 18 u uglu ekrana... Dule Vemić i Karlović igraju protiv
Australijanaca Hensela i Džonsa. Da Ivo ne gura tako dobro u singlu,
bio bih siguran u njihovu pobedu, ali i ovako verujem u nju...
Igraće i Federer, Davidenko, Venus i Serena, Conga, Verdasko,
Zvonareva, Azarenka, ali apsolutni šlager dana je sastanak Hjuita i
Bagdatisa. Pre dve godine odigrali su, na ovom istom mestu, meč koji je
počeo posle ponoći, a završen pred zoru, tačnije u 4.34h!!! Sad su ih
rasporedili da igraju ranije, za svaki slučaj...

Brutalni kosmopolita
Nebojša Višković
23.01.2010 | 14:45

Znate kako je u vojsci... Upoznate čoveka i posle dva dana ruku za njega... E pa, otprilike tako i na ovom blogu. Svaki dan diskutujemo i ćaskamo,
neki od vas mi već dođu kao ratni drugovi. Zato moram da se izvinim
zbog danas redukovanog broja rečenica. Gužva, avioni, kamioni itd...
Ali, evo, da se iskupim, došao sam na spasonosnu ideju. Pošto se par
čitalaca raspitivalo o tome, setio sam se članka koji sam napisao za
NIN pre tačno godinu dana, posle vaskrsa Jelene Dokić u Melburnu. U
dogovoru sa urednicima ovog sajta, prenosim ga ovde u celosti... Ruku
na srce, noćašnji rezultati i ne inspirišu previše, jer nisu ponudili
ništa neobično. Novak kao brzi voz, ali kao što nije trebalo
kritikovati posle malo nesigurnosti, ne treba ni sada euforisati. Jer,
svi su noćas bili kao na brzim prugama: Federer, Davidenko, Verdasko,
pa i dame... Jelena je izgubila u dublu, ali zato raduje nova pobeda
Vemića sa Karlovićem. Od sutra ponovo po starom...

Brutalni kosmopolita
Što bi rekli radio
doajeni: ’’Na prvo mesto, pravo niotkuda, dolazi...’’.. Jelena Dokić je
došla tako. Niotkuda. Čak i oni koji sebe smatraju ozbiljnim
poznavaocima tenisa, kada su ujutru, 22. juna 1999. godine uzeli novine
da bi videli rezultate prvog kola Vimbldona, zinuli su od čuda. Nije
bilo potrebno da traže sportske strane, takva vest bila je na
naslovnoj. Šesnaestogodišnja Australijanka Jelena Dokić savladala je
tada apsolutnu tenisku vladarku Martinu Hingis sa 6:2, 6:0! Rezultat do
tada nezabeležen, a od tada neponovljen, u istoriji najčuvenijeg
teniskog turnira. Jelena je tada odškrinula vrata raja. Pakao je počeo
mnogo ranije.
Pakao je počeo kada i svima nama. Tročlana familija Dokić
je osetivši miris baruta iz Jeleninog rodnog Osijeka (sve do ove godine
kao mesto rođenja navođen je Beograd, otac Damir je smatrao da je to
bolje za imidž) izbegla u vojvođansku ravnicu. Grad Sombor je pružio
utočište, i kakve-takve uslove za trening. Jelena je pod nadzorom
Josipa Molnara, koji je svojevremeno radio sa Monikom Seleš, polako
bivala brušena u novi teniski dijamant. Ali pre nego što i sam postane
neprocenjiv, potreban je novac u procesu izrade... Dokići su
životarili, sponzora u to bedno vreme nigde, i kada je stigla ponuda od
tetke sa najmanjeg kontinenta nije bilo razmišljanja. Sada četvoročlana
porodica (u međuvremenu se rodio mali Savo), dobila je avionske karte.
U jednom pravcu.
Od juna 1994. godine, novi dom Dokićevih postaje Ferfild, zapadno
predgrađe Sidneja. Živeći u malom stančiću, izdržavajući se od pomoći
rođaka, nije se mnogo razmišljalo o tenisu. Damir je iz dana u dan
tražio rešenje, a onda počinje urbana legenda. Ako ste mislili da samo
u Srbiji možete videti prase u gepeku parkiranog automobila, niste u
pravu. Tata Dokić je tu scenu video nasred Australije. Pored praseta je
bila korpa sa teniskim loptama, a pored korpe, gle čuda, novine na
ćirilici... Vlasnik auta se u tom momentu pojavio, odmah na ti, kako je
bre u Jugi i tako... Jelena je posle par meseci pauze uzela reket u
ruke. Bilo je to u “Ferfild Park” tenis kompleksu.
Australijanci nisu mogli da veruju kakav biser im je
bukvalno upao u dvorište. Onaj ko je prvi naleteo na nju mora da se
osećao kao dobitnik lutrije. Bio je to čovek po imenu Kreg Miler. Kao
11-godišnjakinja osvajala je turnire do 18 godina. Čak su i
disciplinovani Australijanci izgubili kompas, počeli da se otimaju za
malu Srpkinju. Nekoliko velikih imena su radila sa njom, među kojima i
legendarni Toni Rouč, koji je bio Federerov trener u jeku najveće
Švajcarčeve dominacije. Niko od njih nije tražio ni cent zauzvrat,
jedina molba bila je – državljanstvo... Australija je Jeleni dala sve.
Pasoš, vrhunske uslove, trenere, novac za putovanja. Igrala je za Fed
Kup reprezentaciju tri godine, osvojila čuveni Hopman Kup, za dlaku joj
je izmakla medalja na Olimpijskim igrama u Sidneju, a onda je otac
naredio novo pakovanje, sa najvećim koferima...
Srbija (tada još Savezna Republika Jugoslavija) dočekala je Jelenu kao
heroja. Preko noći postala je kult. Damir je proklinjao Australijance,
proklinjao sebe što mu je uopšte palo na pamet da napuštaju zemlju
predaka. Narod je klicao, političari pružali ruke i Dokićima i jedni
drugima, Jelenine fotografije sa novim diplomatskim pasošem krasile su
sve naslovne strane... A Jelena? Jelena je slušala, malo pričala i
mnogo ćutala, i zbunjeno posmatrala događaje koji su se smenjivali kao
na traci. Prebrzo za bilo koga, a kamoli za devojčicu kojoj je neka
sfera u mozgu govorila: - Šta ti ovi rade?..
Pozitivna histerija je kratko trajala. Nizale su se afere i
problemi, neki banalni, neki ozbiljni, jedan maligni. Damir Dokić želeo
je da izgradi teniski kompleks, ali od tri izuzetno atraktivne lokacije
koje su mu ponuđene odabrao je – četvrtu. Prostor kod hotela
Jugoslavija, koji mu je zapao za oko, po rečima ljudi iz gradske vlade
nije bilo moguće upotrebiti na taj način, i strasna ljubav brzo je
počela da bledi...
Bilo je tada dosta selidbi, ali to za divno čudo nije negativno uticalo
na Dokićevu. Posle osvojenih nekoliko turnira dogurala je do
fantastičnog četvrtog mesta na svetskoj rang listi. I sve to u jeku
priča o navodnom maltretiranju, čak i fizičkom, od strane njenog oca. I
onda, 2003. godine, verovatno u Beču, upoznaje braću Bikić, koji su
imali nemerljivo veće uspehe kao plejboji nego kao treneri. A kontakti
sa Damirom iščezavaju...
Za Bornu i Tina Bikića u širim teniskim krugovima do tada
niko nije čuo. Borna se u Nemačkoj rekreativno bavio tenisom, bio
trener bez ikakvog pedigrea, a Tin je bio bivši atletičar. Navodno su,
jer su bili iz imućne porodice, putovali na turnire širom sveta kako bi
pikirali mlade i bogate igračice. Naš narod bi rekao, jebivetri. Borna
postaje njen trener, a Tin dečko. Jelena se seli u Zagreb, poslednje
mesto na planeti koje bi želeo njen otac. Skoro momentalno je usledio
niz poraza na turnirima i strmoglav pad na rang listi. Jelena je, u
trenucima provetravanja zdravim razumom pokušavala da izađe iz
začaranog kruga, ali bi je braća uvek nekako ubedila. To je platila
papreno. Posle nekih tri godine ‘’rada’’, Jelena Dokić bila je zvanično
621. igračica sveta! U međuvremenu, pokušala je da se pomiri sa ocem,
na kratko se vratila u Srbiju i živela sa Damirom i majkom Ljiljanom u
porodičnoj kuću u Vrdniku na Fruškoj gori, ali su je Bikići opet
namamili nazad. Jelena je sigurno pet ili šest puta napuštala braću, a
kada je otišla na akademiju Nikole Pilića, gde je tada trenirao i Novak
Đoković, delovalo je da je na agoniju stavljena tačka, naročito jer je
Pilić zahtevao svaki prekid kontakta sa Bikićima. Tačka je ipak, bila
samo zarez, Jelena je bukvalno pobegla iz akademije i vratila se u
Hrvatsku…
Damir Dokić je za to vreme kipteo od besa i predstavljao
jedinu pretnju braći koja su o istom trošku uništavali još jednu
karijeru – Hrvatice Karoline Šprem, koja se zabavljala sa Bornom. Dokić
je Bikiće nazivao kriminalcima i narkomanima, optuživao ih da su mu
ćerku bukvalno – kidnapovali. Čak je, koketirajući tada sa politikom,
dobio savet (od kog je ipak odustao) da tuži Bornu i Tina, čime bi ceo
slučaj poprimio internacionalni karakter, što bi dovelo do uključenja
Interpola. Damir je javno postavljao pitanje gde je novac koji je do
tada Jelena osvojila od učešća na turnirima i sponzora, a to je bilo
između tri i četiri miliona dolara. Sama Dokićeva je, fizički potpuno
zapuštena, sa reketom bačenim u podrum, odgovorila da je srećna i
zaljubljena. Ona nikada njih dvojicu, nijednim, čak ni najmanjim
gestom, nije optužila za katastrofalne rezultate...
Opet se vratila u Australiju i još jednom rekla da želi da
nastupa pod zastavom te zemlje. Molba je uslišena, ali sama teniserka
nije mnogo promenila sopstveni život. Prijavljivala se za turnire na
kojima se jednostavno ne bi pojavila, zbog čega je plaćala kazne, a
tokom 2007. godine, po ličnom priznanju, proteklo je 7-8 meseci kako
nije pipnula reket!
Jelena je nekoliko puta doticala dno, blago se odgurivala na gore i
ponovo tonula. Možda je bila srećna, ali oko nogu je imala dva okova,
jedan se zvao Tin, a drugi Borna... Nešto kao bela smrt.
Kako su, posle šest godina, ti okovi olakšali, za sada je misterija.
Jelena je posle niza neuspešnih pokušaja da se vrati pobedama
(dobijenih zahvaljujući velikodušnim specijalnim pozivnicama
organizatora turnira), u decembru 2008-e zaigrala kvalifikacije za
''vajld kard'' za Otvoreno prvenstvo Australije. Prošla ih je jedva, a
onda eksplodirala na samom turniru. Pobeđivala je mnogo bolje rangirane
igračice, uz egzaltirane gestove braće Bikić iz lože i radost domaćih
navijača koji su joj oprostili dobrovoljna izgnanstva... Zaustavljena
je tek u četvrtfinalu, a to je dovoljno za povratak u prvih 100 na
svetu. Meseci koji slede pokazaće da li se Jelena zaista vratila, ili
je ovo bio trzaj na svežinu. Medijima je izjavila da sa ocem dugo nema
kontakt i da ne namerava da ga obnovi. Isto tako, da je onaj prvi
odlazak iz Australije i dolazak u Srbiju bio velika greška...
Zbog životne priče po kojoj bi Tarantino snimio suludi
blokbaster, Jelena Dokić nema nacionalni identitet. Nema pripadnost.
Njoj je svejedno da li je Srpkinja, Australijanka ili Hrvatica. Ona
ignoriše navijače koji kliču njeno ime, nebitno kojim zastavama mahali.
Ko je smatra Srpkinjom, treba da zna da ona sama to ne radi. Ponovo će
igrati za reprezentaciju Australije, ali himna pre meča neće joj
izazvati nikakvu emociju. Neprestano balansiranje između žive
egzistencije, koprcanja kod misteriozne braće i saznanja da je
predodređena za velika dela, učinili su je brutalnim kosmopolitom.
Jeleni su mnogi želeli dobro. Jedan čovek je želeo najbolje. On je u
toj želji srljao iz greške u grešku. Dvojica braće.. Niko ne zna šta
oni žele. A Jelena.. Jelena je samo želela da je svi puste na miru, i
da radi ono što ushićuje milione poklonika: Da osvaja poslednje poene u
meču...

Da nema dubla, trebalo bi ga izmisliti

Nebojša Višković
24.01.2010 | 12:35

Dan u Melburnu, dan bez Srba. Neobično. Još uvek je prva nedelja turnira, i
u poslednjih par godina odvikli smo se od toga. Dobro, ne baš skroz,
igrao je Zimonjić, ali njegove dubl pobede sa Nestorom doživljavamo kao
nešto najnormalnije. Tu smo tek razmaženi... Naročito ako su im
protivnici Nemac i Slovak za koje 90% vas koji ovo čitate niste čuli.Zimonjić i Nestor se sjajno kapiraju. Razgovarao sam sa Nenadom još
2001. godine, kada je prvi put zaigrao sa Danijem, sa US Open-u. Rekao
mi je tada da mu on najviše odgovara. Osvojili su jedan turnir, u
Lionu, ali Nestor je ubrzo posle toga nastavio saradnju sa Markom
Noulsom. Njih dvojica su, jednostavno, bili ubitačan tandem. Osvojili
su 40 turnira, među kojima sve gren slemove osim Vimbldona. Za to
vreme, Ziki je morao da menja dubl partnere, a i laici znaju koliko je
uigranost bitan faktor uspešnosti jednog dubla. Od Mirnog do Nestora,
Nenad je sa devetoricom različitih tenisera osvajao turnire i sa još
četvoricom igrao finala. Ukupno, sigurno je bilo preko 20 tenisera sa
Zimonjićeve strane mreže. Srbin i Kanađanin su se opet uortačili 2007.
godine, i od tada skupljaju pehare... Osvojili su dva puta Vimbldon,
što je upotpunilo Nestorovu GS kolekciju, a Nenada upisalo u besmrtnu
listu...
I sve je to ok, Nestora ionako smatramo za "našeg" (rođen je u
Beogradu, oženio se sa Srpkinjom), ali ja nekako ne mogu da prežalim
što pored Nenadovog imena ne stoji – Dušan Vemić... Sećam se Dejvis
Kupa 1996. u Budvi. Zvali smo se SRJ, a protivnik je bila tada snažna
Slovačka, sa Kučerom i Krošlakom, Mečirom kao selektorom... Radmilo
Armenulić je za dubl odredio Nenada i Dušana, što je bio nihov prvi
zajednički meč. Odigrali su svetski. Sutradan je u svim novinama
stajalo da smo dobili dubl za sledećih 10 godina. Ideja je bila da
igraju dubl kad god je to moguće. Generacija su, znaju se od malih
nogu, trenirali su zajedno godinama. Ništa od toga... Ako se neko od
njih dvojice kaje zbog toga, to je Vemić...
A, zašto je tako? Zato što je Zimonjić odigrao taktički.
Vrhunski. Shvatio je da ne može biti u vrhu singla. Ma koliko mu je
bilo teško, koliko god ga srce vuklo da pokušava jedan na jedan, znao
je kako stoje stvari. Bacio se na dubl, eventualno tu i tamo, ponekad,
pokušavao da uradi nešto u pojedinačnoj konkurenciji, ali pravu
energiju fokusirao na dubl. I? Šta i? Prvi na svetu, milioner...
Vemić je, za to vreme, verovao u sebe. I previše. Dušan je
momak koji po ljudskim kvalitetima nikad ne bi ispadao iz top 10,
naosvajao bi se najvećih turnira. Ali za tenis nije imao ono što je
bilo potrebno za sam vrh. Tek kad je ušao u četvrtu deceniju života
krenuo je stopama starog partnera. I kao od šale par puta ulazio u
polufinale gren slem turnira. Mogu samo da zamislim šta bi bilo da se
ranije preorijentisao na dubl. Ima sve što je potrebno. Moćan servis,
sjajan volej... E, zato mi je krivo.
Bila je uglavnom mirna noć. Karlović je Nadalu uzeo set, i sad
mirno može da se fokusira na dubl sa Vemićem. Španac ide dalje, baš kao
i Mari, koji je zgazio Iznera. I evo ga, tu je ono što je bilo jasno od
samog početka, četvrtfinale Rafa – Endi. Prava bomba... Čilić je
savladao Del Potra, što jeste malo, ili nije uopšte iznenađenje. Delpo
se mučio od početka, Marin mu je samo prekratio muke. Kod dama u centru
pažnje bile su dve Belgijanke. Povratnica iz penzije je i dalje bolja
od gladne lavice. Enan je dobila Vikmajer, ali sledeći put kad budu
igrale, moje pare idu na mlađu. Figurativno.
Đoković pred našu zoru ima novi ispit. Njega je već jednom
položio, zove se Lukaš Kubot. Poljak je neočekivano dogurao do finala
prvog beogradskog ATP-a prošle godine, a tu je Novak postavio rampu.
Verovatno i ne bi igrali noćas, da Južni zbog povrede nije predao
prošlo kolo Kubotu. Sve osim 3:0 za Novaka bilo bi neobično. Hjuit će
uz frenetiku sa tribina probati da naudi Federeru, a Verdasko
forhendima razgoropađenom Davidenku. Venus protiv Skjavone i Serena
protiv Stosur – bukmejkeri ne veruju sestrinim rivalkama. Noćas
startuje i miks Kirilenko/Zimonjić...

A gde su šokovi?

Nebojša Višković
25.01.2010 | 15:55

Australijan open nekad nije bio previše omiljen među igračima. Nekoliko jakih
razloga je bilo za to. Prvo, udaljenost. Nekad se iz Evrope do
Australije putovalo par meseci. Tada je turnir zanimao samo lokalce.
Zatim, termin je bio nezgodan. Oko katoličkog Božića i Nove godine.
Konačno, mali nagradni fond. Tek od pre 20 – 25 godina, kad su
organizatori ispravili te sitnice, AO je crvenim markerom upisan u
teftere igrača.
Zbog čestog izbegavanja od strane najvećih zvezda, dešavalo se
da neka manje poznata imena trijumfuju ili bar dođu do finala. Čak i
kasnije, otkad svi dolaze u Melburn. Nije lako tempirati formu baš za
sredinu januara. Teniseri se u decembru razbaškare i ćušnu reket pod
krevet, i jedine provere su par turnira na samom početku godine. Zato
je forma igrača pred dolazak u Melburn uglavnom enigma. Neretko, neko
od manje – više anonimusa bi eksplodirao (npr. Bagdatis) i stigao do
samog kraja. E, ove godine to nije slučaj. Kod žena još đene – đene
(Kirilenko i Ženg su u završnici, a nisu nosioci), ali u muškoj
konkurenciji suv kvalitet među osam. Od 10 najboljih tenisera sveta čak
sedam, najslabije rangiran Čilić na 14. mestu...
Ova noć je nudila vatru, ali ne u Novakovom meču. Ruku na srce,
Lukaš Kubot je pravi dar sa neba za ovu fazu turnira. Rezultat iz prvog
seta, 6:1 je, po meni, realan odnos snaga. Ali, nije lako odigrati ceo
meč sa pola gasa i dobiti ga maksimalnim rezultatom. Zato, odličan
posao. Najvažnije je da Đoković nije ostao na jakom suncu (koje mu je i
dalje neprijatelj) duže od dva sata i da svež čeka starog prijatelja,
Congu. Francuz zato nije svež, O, ne.. Almagro ga je mučio tri i po
sata, ali ne i pobedio. 9:7 u petom setu za Žoa govori da je to bio
verovatno najdramatičniji duel do sada.
Još jedan Španac je skupo prodao kožu, ali je ipak prodao.
Verdasko. On je veliki borac, samo nekako na kraju skoro uvek izgubi.
Kupac je sinoć bio Davidenko. Videćemo koliko će to Rusovo
’’keširanje’’ biti problem za sledeći meč, jer tamo čeka Federer. Još
jedan peRFektan meč. Hjuit je pretio, ali samo malo u poslednjem setu.
Rodžer galopira kroz Melburn...
Sestre Vilijams idu dalje, ali po različitim scenarijima. Serena
je preslišala domaću Stosur, dok je Venus odigrala težak meč protiv
Skjavone. Navijači su sa jednakom pažnjom pratili kretanje rezultata i
pokušavali da dokuče da li Venus ipak nosi gaćice... Voznjacki ovaj put
nije gubila pufnice sa čarapa po terenu, ali je izgubila nešto mnogo
vrednije – meč od Kineskinje Li. Konačno, u neizvesnoj borbi, nijanse
na stranu Azarenke protiv Zvonareve.
Miks je ozbiljnijim dubl igračima uvek više služio kao trening
nego izazov. Naravno, dobro dođe neki dolar bonusa, pa i peharčić
(Zimonjić je pravi primer za to), ali generalno, to je više zezanje.
Muškarci uglavnom ne igraju punom snagom, naročito ne na ženskog
protivnika, tek kad se dođe u završnicu fer – plej iščezava. Udri
servis 200 na sat na rivalku, ionako je znala šta je čeka… Zato budite
sigurni da ni Kirilenko ni Zimonjić nisu mnogo tugovali sinoć posle
poraza. Marija je potpuno fokusirana na singl gde sjajno gura, a Nenad
hoće pehar sa Nestorom.
Večeras je ono odmah posle žreba projektovano četvrtfinale..
Rafa na Endija. Šta mislite? Ja mislim – Mari. Znam da će za njega
navijati kompletan Danblejn, skoro cela Škotska, veći deo Ujedinjenog
Kraljevstva i ogromna manjina ostatka planete, ali igra surovo
kvalitetno… Nadal ide dalje samo ako se flešbekuje u tačno godinu dana
unazad. Rodik protiv Čilića – tipujem na Amerikanca. Da me pitate
zašto, ne znam. Što bi rekao veliki glumac Gidra, mene moj INSEKT nikad
ne vara… Enan protiv Petrove, tu je moguće i 10:8 u trećem setu i 6:2
6:2 za nekoga, a Kineskinja Ženg verovatno dobija Mariju Kirilenko, jer
ovo nije izbor za miss… I držimo palčeve Vemiću I Karloviću…

Kad ljudi iz ekrana ožive...

Nebojša Višković
26.01.2010 | 14:07

Često se setim intervjua čuvene Razije Mujanović u nekad omiljenom "Tempu". Ide otprilike ovako: "Ja se sve misl’la da l’ ti slavni ljudi jedu,
piju, idu u zahod.. Sad sam ja slavna, pa vidim da sve to rade...".
Vratiću se na Razu.
Prvi prenos teniskog meča uradio sam 1995. na TV Palma (tezga,
klasična, do dana današnjeg većim delom neisplaćena). Bio je Masters
Kup, i pošto sam imao signal iz sale za konferencije, gledao sam kako
se ponašaju najbolji teniseri sveta kad nisu na terenu. Tad sam
pomislio da bi bilo sjajno upoznati ih zaista, imati kompletnu sliku o
njima.
Prvi turnir koji sam posetio kao akreditovani novinar bio
je kup Kremlja u Moskvi, ’96. Šunjao sam se oko terena za vreme
treninga, gledao kako Henmen i Korda zavitlavaju Foržea. Eksploatišući
frazu Srbi – Rusi – braća umuvao sam se na player’s party, posmatrao
Kurijera kako loče pivo i Ivaniševića dok spopada hostese. Tek tad mi
je iz podsvesti skliznulo u svest da se oni ni po čemu ne razlikuju od
mene, osim što bolje prebacuju loptu preko mreže. Apropo Razine izjave…
Od ovih današnjih majstora, zahvaljujući kameri, retko koga
nisam upoznao i popričao sa njim. To mi ne daje pravo da tvrdim da ih
poznajem u dušu, ali određenu sliku jesam stekao. I upravo ona kreira
količinu mojih simpatija prema njima. I niko, recimo, ne može da me
ubedi da je Conga arogantan, kad je prema meni ispao gospodin najviše
kategorije. Ili Nadal…
Rafu sam upoznao na Rolan Garosu 2007. Superkratki intervju
sa njim sam mogao da odradim i sam sa sobom. Dobio sam kratke,
šablonske i očekivane odgovore, uz izraz lica koji je jasno pokazivao
koliko su mu moja pitanja potrebna u tom trenutku. Pomislih – auh,
kakav namćor… Posle sam video da nije problem u meni, jednostavno takav
je bio prema svima. Plus, večito namršten i nekako zbunjen, kao duh
klizi hodnicima i ni sa kim se ne pozdravlja.
Vremenom, primetio sam promenu. Bio je sve otvoreniji i
nasmejaniji. Priliku da malo duže popričam sa njim dobio sam u
Benidormu, u martu prošle godine. Drugi čovek. Srdačan i raspoložen,
bilo mi je skoro neprijatno koliko je fin. Bilo je jasno da nije u
pitanju samo dobra volja tog dana, jednostavno – Rafa se opustio. Bio
je pod užasnim pritiskom sve ove godine, od njega se očekivalo da, kao
i svaka savršena mašina, pokazuje samo dobre rezultate. Konačno, došao
je vrha. Postao broj 1, osvojio Vimbldon, naučio da uživa u životu.
Takođe, ovladao engleskim. Dosta dugo je vrteo fond od 40 do 50 reči,
što ga je činilo nervoznim pri svakom kontaktu sa novinarima, osim
španskim. Danas ne možete naći kolegu tenisera ili novinara koji će o
njemu reći nešto loše. Bilo je potrebno samo malo vremena da shvati
kakav život živi, da se uklopi u 24/7 haos oko njega.
Klinci širom planete imaju mnogo zvezda vodilja, Rafael je
jedan od najuzornijih uzora. O njemu dosta govori i to što je još uvek
sa devojkom iz školskih dana, Ćiskom. Očigledno je da se vole, a
izazovi vrebaju bukvalno iza svakog ćoška…
Iz te perspektive nije mi drago što je izgubio od Marija, ali
volim kad pogodim. Ljudi, ponavljam, Škot igra brutalno dobro, svidelo
se to mnogima ili ne. Kad bih danas morao da biram pobednika turnira –
moje pare bi išle na njega. Nadalova kolena nisu razlog poraza, ali
jesu razlog za ozbiljnu brigu i tema našeg ćaskanja u narednim danima.
Novak će zato od ponedeljka biti drugi na svetu, ali verujte da on o
tome trenutno uopšte ne razmišlja. E, ali ako osvoji turnir, a Federer
izgubi od Davidenka, druga priča. Đoković će biti nr.1…
Čilić je dobio Rodika. Tipovao sam na Endija, ali, evo sad
da pokušam da se malo izvučem, nisam znao da će Amera toliko mučiti
rame. U svakom slučaju, Marin nije pobedio samo zbog toga. Igra sjajno,
i možda mu čak više od njegovog prvog polufinala, prija to što je
dokazao da je kapacitet za top 5.
Enan nastavlja. Pobedila je Petrovu jer je u oba seta dobila
najvažnije poene. To je ono što je i dalje odvaja od teniserki tipa
Nađe.
Muška populacija bila je uz Mariju Kirilenko, ali pobedila je Ži Ženg.
Nisam nenormalan, ali jako mi je drago zbog toga. U nekom od narednih
blogova objasniću zašto.
I, bravo za Dušana i Ivu! Rekoh, tandem koji obećava,
izbacili su i pete nosioce. Sad već može i da se razmišlja o mogućem
polufinalu sa Zimonjićem i Nestorom.
Noćas će spavati samo onaj ko prezire tenis. Prvo sestre
Vilijams. Venus će pokušati da savlada Na Li i tako onemogući kinesku
invaziju na polufinale. Serena sigurno neće ućutkati za vreme meča
preglasnu Azarenku, ali hoće ako je izbaci sa turnira. Moja prognoza –
u polufinalu Venus protiv Serene ili Azarenke (fifti – fifti).
Federer – Davidenko? Bilo je 12:0 za Rodžera, pa je Kolja dobio
poslednja dva meča. Tri puta za redom Švajcarca? Ne verujem, ma koliko
Rus igrao paklen tenis...
I na kraju, repriza finala 2008... Nemojte da nasedate na
Congine izjave tipa naučio je pobeđuje Đokovića. Novak sigurno neće.
Jeftine psihološke igre, koje uglavnom započinju oni koji smatraju da
imaju manje šanse i traže način da destabilišu rivala. Nije to ništa
nekorektno, prosto vid borbe, predigra i uvod u duel sa kojim ćemo
dočekati jutro, možda i podne. I biti zadovoljni posle njega...

Kad desert presedne

Nebojša Višković
27.01.2010 | 15:23

Ovo je deseti blog od početka AO. Pošto je red da se jubilej nekako
obeleži, a nisam u mogućnosti da vodim na kolače i sokić, moram da
izjavim dve stvari... Prvo, da se izvinim ostalim blogerima zbog
uzurpacije ovog sajber prostora. Još 5 – 6 dana i uzimam tajm – aut.. A
Vama, dragi virtuelni prijatelji, iako ću sad upasti u razjapljene
čeljusti patetike, veliko hvala na komunikaciji. I ne zamerite što ne
stižem uvek da odgovorim, ali imam brojne obaveze. Neke od njih užasno
bitne, npr. preferans ili funkcija menadžera u Lids Junajtedu...
Noć je bila kao dobar ručak. Prvo supica, pa predjelo, pa glavno
jelo, i na kraju desert. Samo što je slatkiš na kraju preseo...
Pretpostavljam da će se sada razviti prava debata o uzrocima Novakovog
poraza od Conge. Biće mnogo napada, biće odbrana. Ono što ne može da se
porekne je da je Đokoviću sopstveno telo opet bilo protivnik. Posle
tačno godinu dana. 2009. je u Melburnu predao zbog vrućine, sad su mu
stomačni problemi i mučnina došli glave. Nemojte potcenjivati te
teškoće. To su nenormalni napori. Sećam se kad je pre 13 – 14 godina
Sampras na US Openu protiv Koreče povraćao na sred terena. I ne
zaboravite da je u tom jednogodišnjem periodu (AO 09 – AO 10) Novak bio
spremniji nego ikad, bez predaje i jedini od svih igrača bez povrede.
A, Congu ono što se dešavalo na suprotnoj strani nije zanimalo. Neću da
ulazim u detaljne analize, to nije svrha ovog bloga. On je pobedio jer
je, jednostavno, bio bolji. To i jeste poenta sporta. Nema razloga za
tugu. Uzdisati nad prošlim jadom najsigurniji je način da se privuče
novi, reče Šekspir…
Prema tome, u polufinalu Novak/Conga vs. Federer. Rekoh, ne može
Rodžer tri puta za redom da izgubi od istog čoveka. Čak i ako taj čovek
igra možda i najbolje u karijeri. Svaka čast Davidenku, ali imponuje
Federerova želja za pobedom. Ne bih se složio da su njegovi osnovni
motivi obaranje rekorda, naročito ne debljanje novčanika. Čovek,
prosto, ne želi da gubi. Gladan je pobeda, kao da mu je karijera na
početku. On van terena, čak često i za vreme meča, deluje hladno i bez
emocija. Ali oni trenuci po odigravanju poslednjeg poena, dobio ga ili
izgubio, pokazuje kakav je zaista. Hipersenzitivna osoba kojoj popuste
brane, i emocije šiknu napolje, kao što vulkan izbaci lavu.
Sad bi bilo logično da se osvrnem na ženske mečeve, ali nema
šanse. Posle. Prvo o dublovima, jer noćas smo definitivno osigurali
jednog srpskog igrača u finalu. Od dokazanih majstora Zimonjića i
Nestora se to i očekivalo (tako je to kad si najbolji), ali zato kapa
dole Vemiću i Karloviću. Pokidali su i treće nosioce. I upravo će
njihov meč večeras otvoriti program na Rod Lejver areni. Lepo je kad
osećaš slast pobede bez obzira na rezultat meča... Živeo dubl!
Ah da, devojke... Nemam ništa protiv njih, pu – pu daleko bilo,
ali noćas sam demonstrirao pristojnu količinu mazohizma gledajući ih...
Ogroman je jaz trenutno između muškog i ženskog tenisa. Muški top 20
nudi strašan kvalitet, uz harizmatične igrače različitih stilova i
karaktera. Zna se poredak, ali ipak svako svakog može da dobije. Zato
je toliko uzbudljivo. Kod žena, nekako, više nema strasti.. Retko koji
meč ushićuje, dobija ona koja ređe gađa u mrežu ili aut. Tako je bilo i
noćas. Serena je jedva dobila Azarenku, ali neće igrati protiv sestre u
polufinalu. Venus je izbačena od još jedne Kinskinje, Na Li. Kinezi će
ionako uskoro činiti polovinu svetske populacije (na svakih deset
sekundi imaju sedam stanovnika više), pa je nekako potpuno realno što
su dve Kineskinje u polufinalu... Čak je moguće da odmere snage u
finalu.
Prvo će Serena imati osvetničku akciju. Ući će u meč sa ’’ti ćeš
meni moju sestru...’’, što će, verujem, biti uvod u njenu pobedu. Onda
će igrati Enan i Ženg. Ostao sam dužan kratku priču o Ži Ženg, to ću
sutra, obećavam. Za sad mogu samo da prognoziram njenu pobedu protiv
Žastin. Organizatori su raspolutili muška polufinala, pa će Mari i
Čilić igrati već večeras. Većina planete (i ja sam tu) očekuje Endijevu
pobedu. Možda je to Marinova prednost, ali jedno je sigurno – da bi
Čilić pobedio, moraće da odigra kao nikad do sad.

Dobro jutro, komšinice

Nebojša Višković
28.01.2010 | 14:01

Melburnse polako približava finalu, a ovde se lome koplja oko večite dileme –
šta je uspeh... Da li treba imati gorak ukus ili ne? Razbijajući kliše
o manekenkama, Sindi Kraford je rekla da je neuspeh sve ono što niste
ni pokušali. Ovi naši su pokušali, ok, nećemo ih videti sa peharima,
ali su tu. I biće tu i dalje, i biće pehara. Verovatno bi se i dalje
SVE zemlje sveta trampile sa nama, da im damo Novaka, Nenada, Jelenu i
Anu (za svaki slučaj da napomenem, redosled je nebitan). Plus Viktor,
Janko i još par klinaca kojima su ovi pomenuti pokazali kako se dolazi
do vrha. Na kraju krajeva, i ovako ljuti imamo finale.. Pa da nismo mi
to malo razmaženi?
Zimonjić i Vemić nebrojeno puta su trenirali zajedno. Sigurno,
kao klinci, maštali o polufinalima najvećih turnira, verovatno i o
dublu. Noćas im se ta želja ispunila, ali igrali su jedan protiv
drugog. I dobio je, očekivano, Nenad, uz Nestorovu asistenciju. Skoro
zastrašujuće rutinski deluju njih dvojica. Kao da bi mogli da igraju i
zavezanih očiju, i dovoljno je da obojica pruža solidnu igru, ništa
više od toga, da bi ušli u finale. Vemić je bio malo stegnut.
Polufinale AO, centralni stadion, sve je to uticalo na Duleta da ne
opusti dovoljno ruku. Karlović ionako nije dubl igrač, kad se sve
sabere – njih dvojica su uradili odličan posao. A Nenada i Daniela
očekuje novi sudar sa blizancima Brajan, finale iz snova...
Serena Vilijams i Na Li odigrale su uzbudljiv meč, daleko kvalitetniji nego što je to uradila Venus sa istom rivalkom. Ovaj put
je pobednika odlučio trenutak odigravanja meča. Drugim rečima, da su
odigrale ovakav duel u, recimo, prvom kolu Sidneja, ne verujem da bi,
praktično, sve najvažnije poene dobila Serena. Ovako, još jednom se
pokazalo koliko je kilomatraža ovakvih mečeva prednost onog iskusnijeg.
Ruku na srce, priželjkivali smo finale ovog tipa, Serena na
Enan. Belgijanka je razbila Ži Ženg, rasparčavajući tako u paramparčad
moju prognozu. Mislio sam da će Kineskinja biti znatno tvrđi orah, jer
joj ova podloga odgovara. Čini mi se da je teren, verovatno zbog nižih
temperatura, brži nego prethodnih godina, što jako pogoduje niskim
igračima. Ženg ima 164 cm, nizak centar ravnoteže i odlično se snalazi
kada su tereni brži, a lopta ima niži odskok. Malo sam stavio u zapećak
činjenice da je Žastin viša samo tri cm i ipak mnogo, mnogo bolja
teniserka...
E, da.. Zašto mi je Ženg draga.. Na Vimbldonu 2008. bili smo
smešteni vrata do vrata u istom hotelu (ne, nije Marriot, neki sa
četiri zvezdice na mišiće), u kom su uglavnom odsedali novinari. Kad
sam je video sa akreditacijom, mislio sam da mi je koleginica, mi beli
ionako Azijate teže razlikujemo... Tek kad sam je video sa reketom u
liftu bilo mi je sumnjivo, a kad sam shvatio da je baš ona ubedljivo
pobedila Anu Ivanović, pomislih – dobro, ako je već neko pobedio Anu,
bar neka mi je komšinica... Svaki put je bila nasmejana i izuzetno
ljubazna, ali kupila me onog dana kada je izgubila polufinale od Serene
– pozvala je mog kolegu snimatelja i mene da se pridružimo njenom timu
na večeri. Teška srca smo zbog nekih obaveza morali da odbijemo poziv
polufinalistkinje Vimbldona, ali je tim gestom dobila dvojicu navijača
iz Srbije.
Mari vs. Marin... Šta reći, prosto – Endi je prejak. Trebalo mu
je malo da slomi odličnog Čilića, ali evoluirao je u previše ozbiljnog
igrača da bi propustio ovakvu šansu. Ne znam koliko je ona povreda leđa
ozbiljna, ali ako nije – mislim da je došao trenutak da osvoji prvi
gren slem, ko god mu bude bio protivnik u finalu. Dva poena koja je
odigrao, jedan ako se ne varam u drugom setu, a drugi u poslednjem
gemu, razlog su zbog čega ja lično veoma volim da gledam njegove
mečeve. Iako su odigrani iz odbrane. I defanziva je vid borbe, tako su
Grci postali prvaci Evrope u fudbalu... Čilić će morati da se druži sa
tegovima, i to mnogo, da bi telo doveo u stanje koje će uspešno pratiti
veliki talenat. Čista, sirova snaga – to ono što mu nedostaje da parira
najvećima do samog kraja.
Večeras nas očekuje samo jedan pravi meč, ali vredi ga čekati.
Federer i Conga. Što se mene tiče, nema nikakve dileme – Rodžer. Ali
posle kraha sa Enan – Ženg, ko još sluša moje prognoze...

Ceo dan u 88 minuta

Nebojša Višković
29.01.2010 | 15:27

2001.godina, moja prva poseta (naravno, u sopstvenoj organizaciji) Njujorku
i US Open-u. Bilo je sjajno, utisci izvanredni, intervjui sa Agasijem,
Korečom, Ivaniševićem. Hteli smo i sa Safinom i prišli smo njegovom
tadašnjem treneru Vilanderu, ali Mats je spojio palac sa kažiprstom i
srednjim prstom i protrljao ih. Šuške, batice. Aha, kako da ne... Da se
ne lažemo, i ove ostale smo dobili preko veze. Agasija preko Breda
Gilberta, kome smo valjda bili simpatični pa je zamolio Andrea, za
Koreču (koji je verovatno najprijatniji čovek iz tog sveta kog sam ikad
upoznao) je sredio Petrit Fejzula, nekadašnji rukometaš i njegov
prijatelj, a Ivanišević je sam prišao čim je video da ćaskamo sa
Zimonjićem. Ipak, highlights našeg boravka tamo desio se u povratku,
kada smo sleteli u Budimpeštu, preko koje se tada letelo. Čim smo
upalili telefone, počeli su da zvone. Roditelji, prijatelji, kolege..
Uspaničeni glasovi, gde ste, šta ste, jeste li dobro, jeste li živi?!
Već smo počeli da se smejuljimo i gledali oko sebe tražeći skrivenu
kameru, a umesto toga ugledali ekran na kom su gorele dve visoke
zgrade. Bio je 11. septembar. Od tada me prijatelji pitaju da otkrijem
gde se krije Bin Laden...
Ne znam koliko je ova pričica interesantna, ali morao sam nekako
da popunim ovaj prostor, jer noćas je odigran samo jedan meč o kom će
se na ovom blogu pričati, ali o kome zaista nema mnogo da se kaže. Da
ovo pišem pre godinu dana, kad su Nadal i Verdasko igrali 5 sati i 14
minuta, ni tri bloga ne bi bila dovoljna. Ovako, Federer i Conga su
odigrali 88 - minutni, što bi komentatori sa engleskog govornog
područja rekli, one way traffic. U prevodu zvuči idiotski – saobraćaj u
jednom pravcu, ali tako je bilo. Rodžer je pokazao svu moć, ali bilo mu
je dozvoljeno. On je ajkula koja kada namiriše krv ne zna za milost,
iskasapi rivala. A Conga je ušao u meč uplašen, kao da je poručivao
Švajcarcu – frka mi je, daj ovo da završimo što pre.. Neshvatljivo. Ako
ga zbog nečeg publika voli (bar većina), to je zbog one njegove
agresivnosti, letenja po terenu, raspaljivanja gledalaca.. Imao je
manje vinera nego prstiju na jednoj ruci! Rodžer je njegov strah
udružio sa sopstvenom snagom, i kako onda da bude drugačiji epilog?
Mislim da bi RF u svakom slučaju pobedio, ali ovakav scenario mu ide na
ruku i zbog finala – dolazi uragan, poruka je Endiju Mariju...
I onda su pale maske. U nekom od prethodnih blogova sam napisao
kako Federer momentalno posle meča izađe iz ljušture koja ga u toku
meča čini mašinom bez emocija. Pred mikrofonom Džima Kurijera je
pokazao pravo lice. Isprozivao je Amerikanca koji je po dva puta
osvajao AO i RG (ali stvarno, Kurijer je igrao verovatno najružniji
tenis tada, sećam se naslova – drvoseča sa reketom), ispreskakao
Britance koji 150.000 godina čekaju gren slem, peckao Congine u hotelu
zaboravljene forhende... Sigurno će neko reći da je čak i prekoračio
granicu dobrog ukusa, ali je pokazao – gle čuda, i on je čovek...
Ima ljudi koji ne znaju, Federer je kao klinac bio užasan. Lomio
rekete, svađao se sa sudijama, psovao, pravi mali Mekinro... Onda je,
kad je imao 18, shvatio da tako ne ide. Promenio je sebe. Ušao u
potpuno drugu krajnost, postao ravnodušan i letargičan prema svemu.
Shvatio je da ni to ne valja. Onda je pronašao tajnu formulu, koja
postoji samo u njegovoj glavi, za koju bi ostali teniseri bukvalno dali
milione da mogu da je se dokopaju i primene. Kako igrati, potpuno
kontrolisati sebe i tako spojiti vrhunsko znanje sa neverovatnom
mentalnom snagom. Mnogi od nas ne mogu da promene čak i neku sitnicu u
sopstvenoj svesti, a on je promenio svoju prirodu. Promenio je sebe!
Zato je on čudo...
Sutra je subota, većina ljudi ne radi, biće možda i malo provoda
noćas, predlažem divni španski restoran sa latino gitarama na Dorćolu
"Besame mucho" (da li će ova reklama proći kod urednika Blicovog sajta,
je li Marko?).. U svakom slučaju, navite satove na 9.30, jer tad
počinje akcija, dva finala. Prvo dame, pa dubl.
Serena Vilijams i Žastin Enan. Hm... Posle mnogih tvrdnji sa
svih strana planete da je ženski deo turnira u totalnoj senci muškog,
ovo mu dođe kao finale iz snova. Na terenu će biti 18 gren slem pehara
(SW 11, JH 7). Serena će posle turnira i dalje biti prva teniserka
sveta, Enan još uvek neće imati renking (ovo je njen drugi turnir posle
povratka, a potrebno je odigrati tri da bi se računali rezultati)!
Ogromna Amerikanka protiv sićušne Belgijanke, različiti stilovi, čak i
sitna peckanja protivnica, naročito iz Sereninih usta. Nisam pogledao
prognoze bukmejkera, ali mislim da bi i šampion u gledanju čarobne
kugle bio na velikim mukama... Sve je to ok, Serena je izgubila samo
jedan set, već je osvojila dubl sa Venus, dok je Enan pauzirala 20
meseci, imala četiri teška meča.. Ali ovo su velike šampionke, kojima
je igranje ovakvih mečeva rutina. I zato, možemo do sutra da
predviđamo, meč samo zbog jedne male nijanse može da ode u oba
pravca...
I onda, dubl.. Četvorica daljeko najboljih, podeljeno na dvojicu
sa obe strane, u direktnom sudaru... Isto je nemoguće uperiti prst u
nekoga. Oba para su u formi, imali po jedan dramatičan meč, znaju se u
dušu. Pogotovu Brajani, koji su svet ugledali u razmaku od dva minuta.
Ali duboko verujem u Nenada i Danija. I oni sami. Borislav Pekić je
rekao – Vera je sve. Ona je moć.

Šampioni ostaju... šampioni

Nebojša Višković
30.01.2010 | 15:40

Dok normalni ljudi vikendom odmaraju, idu na ručkove i zabavljaju se, mi
sportski novinari zaposednemo redakcije i buljimo u monitore,
televizijske i kompjuterske.. Evo ja upravo sada to radim, i radiću sve
dok ponedeljak ne smeni nedelju. Tada mnogima od nas počinje vikend,
uglavnom jednodnevni. I zato danas moram biti škrt na rečima, što nije
razlog da ne počnemo diskusije o događajima iz Melburna. Tamo su se
danas radovali, kako i priliči – šampioni...
Iako u svetskim okvirima nije centralna vest, u našim mora
biti, bez obzira što se ne radujemo. Zimonjić i Nestor nisu uspeli, u
finalu su bili bolji oni koji su pre turnira bili zvanično najbolji
dubl sveta. U dublu je teže analizirati uzroke poraza ili pobede..
Odluči jedan slabiji volej, jedan slabiji servis, a da bi se pobedili
Brajani ipak se mora odigrati sjajno. Dobro, Nenad i Dani ih obično
pobeđuju, danas su izgubili, sutra će se opet radovati... Srpsko –
Kanadski tandem zajedno ima 70 godina, nije problem, može da gura bar
do 76...
Tačno je, dubl nema ni blizu tretman u medijima kao singl.
To što bi mi želeli da je približno isto, e to je druga priča.. Dubl je
popularan u onim zemljama koje imaju dobre rezultate na tom polju.
Mislite da mediji u teniskim silama poput Španije ili Argentine pominju
dubl? Ni pet para, verujte, ignore, što bi rekla fejsbuk populacija...
Ali bez obzira na to, nema Španca ili Argentinca koji ne zna ko je
Nenad Zimonjić. Ljudi kod nas, čini mi se, nisu ni svesni koliko je on
poštovana faca u teniskom svetu. Ako su sportisti ubedljivo najbolji
ambasadori ove zemlje, Nenad je sigurno pri samom vrhu. I zato, bez
obzira na ovaj poraz, još jednom – bravo, majstore!
Vilijams i Enan su odigrale pravo finale. Veoma kvalitetno,
a bilo bi i dramatično da Žastin nije potpuno izgubila dah na kraju.
Kao dve maratonke koje su 40 kilometara trčale rame uz rame, a onda se
jedna potpuno odlepi i ubedljivo prođe prva kroz cilj. Pretpostavljam
da je upravo to snažno Serenino telo i bilo odlučujući faktor.
Belgijanka jeste superžena u sićušnom telu, ali 20-mesečna pauza,
četiri teška meča i ubitačan tempo danas, bilo je previše za nju.
Serena tako uzima 12. gren slem titulu, pobegla je na pet razlike od
Enan i tri od sestre, dokazala da joj od svih gren slemova najviše
prija upravo ovaj, ali i ustoličila sebe na vrhu. Velika šampionka.
Konac delo krasi, pa je tako i ovo finale znatno ulepšalo sliku o
ženskom delu takmičenja. Velika je stvar što se posle Kim vratila i
Žastin. Čekamo da formu poprave mnogobrojne Ruskinje i dve Srpkinje, pa
će uz sestre Vilijams i još nekolicinu sjajnih teniserki opet prštati
od superkvalitetnih mečeva, ali ne samo u finalu, nego od prvog kola.
Sutra se igra poslednji meč AO 2010. Ali kakav meč... Rodžer
na Endija. Obojica su umetnici, različite vrste. Rodžeru daš slobodu,
kažeš mu – samo cepaj, i ispadne remek – delo. Endiju daš zadatak,
kažeš – treba ovako i ovako, i opet dobijemo remek – delo. Sloboda ili
šablon? Tri, čet’ri, sad...

Genije prepušta suze drugima

Nebojša Višković
31.01.2010 | 13:15

Čeka će Britanci još jednu, dakle bar 151.000 godinu do gren slema... Federerje u uvodu ovog duela iskarikirao celu situaciju o njihovim snovima za
peharom, ali poslao jasnu poruku: Nećete preko mene ostvariti snove...
Zašto je Rodžer pobedio? Zato što je bolji, pre svega. Najbolji.
Ali i najbolji jeste pobediv, ako je protivnik pravi. A Mari to nije
bio. Samo momenti briljantnosti, premalo. Ipak, izgleda, Škot nije
prešao preko te psihološke barijere, pehar sa gren slema. Kako
drugačije objasniti činjenicu da je odigrao znatno bolje sve ostale
mečeve protiv Švajcarca, koji su imali manju težinu. Ovako, ponovio se
Njujork 2008. Taj strah se najbolje video kod set lopti u trećem setu,
koje je Endi odigrao potpuno neendijevski... Nekad je važilo pravilo da
Rodžerov protivnik izgubi prvi set kad vidi žreb, drugi u tunelu, treći
na samom terenu. Potpuno neočekivano, bar za mene, ono se potvrdilo i
danas. Federer je odigrao meč koji neće biti utemeljen među klasike,
ali i jedan sasvim solidni RF, ništa više od toga, dovoljan je za
ovakav pehar.
Rodžer... Genije gura punom parom unapred, i dalje. Kako je
čovek uobličio život... Tata je, u pravom smislu te reči. Otac divnim
bliznakinjama, tata na terenu... Svaki ponovljeni superlativ o njegovoj
igri bio bi kontraproduktivan, zato je najbolje ćutati i gledati ga...
Lepo je rekao Endi, koji je pustio pokoju stidljivu suzu (da l’ je
nešto u toj melburnškoj klimi?) - mogu da plačem, ali ne mogu da igram
kao on...
Federer se našalio na račun višedecenijskog gren slem posta
Britanaca. To ih je pecnulo, znam da su vrlo osetljivi na tu temu. Pre
nekoliko godina sam na Vimbldonu negodovao zbog Jeleninog poraza od
Bartoli u četvrtom kolu, jadao se kako naši neubedljivo igraju. Onako,
skroz nervozan. Džordž, producent na BBC-u, inače odličan lik (bio je u
Beogradu 80-ih i hteo da ostane za stalno, zbog žena), nije mogao da me
shvati. Ozbiljno, mrzeo me. Rekao mi je da nisam svestan šta imamo...
Onda sam malo razmislio..
Britanci imaju možda i najmoderniju tenisku akademiju na svetu,
naši su trenirali u bazenu. Oni imaju Vimbldon, Srbija je prvi turnir
dobila 132 godine kasnije. Britanci bacaju brdo novca na tenis, naši su
dobili.. Da ne kažem šta... I u trenutku dok me Džordž mrzeo,
Ujedinjeno Kraljevstvo, sa preko 60 miliona stanovnika, imalo je Marija
koji nije ni igrao taj Vimbldon, a Srbija je imala četiri igrača u
prvih pet na svetu u tri kategorije... Shvatih zašto me Džordž mrzi.
Čoveče, dobro me nije ubio...
Dakle, stravična mašinerija stoji iza Marija. Neko reče da bi na
taj način od bilo koga napravili šampiona, ali nije baš tako. I u
ostale igrače ulažu ogromne pare, a i dalje im je, posle Marija,
ubedljivo najbolji igrač Beograđanin Aleks(a) Bogdanović. I dve dame
koje su na mišiće uspele da se uguraju među prvih 100... Samo, nije
zlato sve što sija. Britanska teniska federacija je Mariju za trenera
angažovala Breda Gilberta, plaćajući ga otprilike koliko i Arsenal
Arsena Vengera. Čuveni stručnjak je sve živce pogubio da prokljuvi
komplikovani škotski mozak i na kraju digao ruke. I onda je došao Majls
Meklagan. Neuporedivo jeftiniji, ali Škot... Našao je ’’žicu’’,
pripitomio Endija. Bilo je potrebno samo neko da pronađe način kako da
kanališe tu suludo spakovanu energiju. Ekipi je priključen i opasan
fitnes stručnjak Džez Grin – i eto velikog igrača, ali još uvek ne i
najvećeg.
Džordž će čekati još neko vreme...

Melburnška gozba

Nebojša Višković
01.02.2010 | 13:13


Konobar u kafani prilazi stolu, naoštri olovku i notes, i kaže: ’’Dobro, da vidimo šta smo imali ovde..’’..
Taj kelner danas sam ja. Dobro došli u otmeni restoran ’’AO 2010’’...
Imamo specijalitete kuće, Rodžera Federera i Serenu Vilijams.
Najbolji, sa razlogom. Neki tajni sastojci, nedostupni ostalima. Dokle
god bude čuvana ta autentičnost, biće najcenjeniji i najskuplji.
Ima tu još dosta delikatesa, neki prijaju manje, neki isto, a neki više nego
ranije.Ukusniji nego ikad – Endi Mari. Neko ne voli taj šmek, ali da je kvalitetno – to mora svako da prizna, svidelo mu se ili ne...
Mmmm.. Povratak starog recepta u vidu Žastin Enan. To je aroma koja je jako nedostajala.
Jedan prilično novi ukus – Marin Čilić. Do sada je bio na
jelovniku manjih restorana, od sad će najveći da ga obavezno stavljaju
u ponudu.
Ne volite kinesku hranu? Ali kakav bi to bio restoran bez
istočnjačkih začina Ži Ženg i Na Li.. Nekome je to previše, različiti
su ukusi...
Žo Vilfred Conga je teška hrana. Nekome to jako prija, nekoga boli želudac...
Novak Đoković, Rafael Nadal, Nikolaj Davidenko, Endi Rodik, Venus Vilijams, Dinara Safina – na ovoj gozbi samo salate.
Marija Šarapova je u ovom restoranu devojčica koja prodaje ruže...
Jelena Janković i Ana Ivanović su aperitivi. Prijaju jako na
početku, ali će ukus brzo iščeznuti. Mislim da ćemo ih jednog dana opet
nuditi kao deserte.
A ovde su desert Nenad Zimonjić i Daniel Nestor. Fali nešto da
bude najukusniji mogući, ali uskoro, možda već u takođe ekskluzivnom
’’RG 2010’’..
Toliko od mene. Trudio sam se da Vas uslužim što sam bolje
mogao. Ako je bilo mušica u tanjiru, prosutog vina na odelo, pogrešnog
računa – izvinite, nisam namerno. Madere mi...
Imam par drugara koji se bave ovim poslom, sad vidim da im
nije nimalo lako. I rado ću se vratiti za trenutak u svoju tesnu
novinarsku kožu, imam dve stvari koje bih želeo da podelim sa vama...
Prvo, Novak. Drugi je na svetu. Fenomenalan podvig, svaka čast.
Ali nemojte misliti da to njega zadovoljava. Ne, ljudi u kojima struji
adrenalin šampiona neće se smiriti dok ne iščezne i poslednje ime iznad
njegovog. Tomi Has je bio drugi. Magnus Norman je bio drugi. Kome je to
bitno? Nikad prvi, nikad gren slem. Koliko bi drugo mesto značilo
Ivaniševiću i Čengu da nisu osvojili Vimbldon, tj. Rolan Garos? Ne,
Đoković će biti prvi. Nije bitno kada. Ali mora da se smiri. Mora on
sam to da shvati. Da izbaci iz repertoara psovke i besne poglede
upućene ljudima koji ga bodre. To mu kvari imidž i čini ga manje
voljenim, a Novak je najjači kada je apsolutni miljenik.
Drugo, Nadal. Kad sam ga gledao na treningu pre četiri godine,
bio sam zapanjen. On je svaki, ali SVAKI udarac tukao punom snagom, kao
da je meč lopta. Trening je trajao dva sata, a onda se zaputio u
teretanu. Rekli su mi da je tako uvek. I onda sam izrekao tvrdnju zbog
koje su me napadale ’’Nadalistkinje’’, kako su moje kolege prozvale
kategoriju njegovih najvećih obožavalaca – da takav pristup nosi
strašan rizik. Da je ljudsko telo ipak limitirano (a Rafa je isto sa
ove planete) i da će se slomiti tamo gde je najtanje. U Nadalovom
slučaju, to se videlo par godina kasnije, u pitanju su kolena. Neko bi
rekao da je to klasičan primer žrtve, ali ja bih pre citirao Hegela –
Poznavati svoje granice znači umeti žrtvovati se. U svakom slučaju –
Buena suerte, Rafa.